ANKSIOZNOST U TRUDNOĆI (MOJE ISKUSTVO)

U prethodnom članku, koji možete pročitati klikom na sledeći link: https://mamanisisama.com/2019/05/14/anksioznost-i-panika-u-trudnoci/, napisala sam da će naredni biti o mom ličnom iskustvu prolaska kroz anksioznost tokom trudnoće. Pa da krenemo.

Moja trudnoća je bila planirana i željena. Jako, jako željena. Kada sam saznala da sam trudna, bila sam najsrećnija na svetu. Istovremeno pomalo uplašena i pomalo u neverici da jedna beba stiže baš meni, baš nama.

Prve mesece trudnoće sam provela u radosti i u mučnom povraćanju. Da, to sada možda zvuči smešno, ali verujte nije bilo, o tome ću nekom drugom prilikom. Uglavnom, u meni su bile samo radosne misli kako ću svih narednih meseci provesti u pripremanju za dolazak malenog bića, i kako će nam to promeniti ceo svet. Nisam se preterano brinula ni oko čega. Oduvek sam želela da budem majka, i sada je moj san na putu da se ostvari.

Između 4. i 7. meseca trudnoće, dosadne mučnine su posustale i ja sam konačno mogla da radim neke stvari koje do tada nisam radila jer sam bila osuđena na relaciju kupatilo-krevet. Laknulo mi je, ali ubrzo nakon što sam uradila sve što sam toliko želela, počela sam da se osećam pomalo usamljeno. Zapravo, ja sam većinu vremena provodila sama. U ovom gradu nisam imala prijatelje, rodbinu niti bilo koga osim mog muža, i nekako sam prvi put osetila da mi nedostaje društvo. Živela sam u Novom Sadu tek malo više od godinu dana, a pre trudnoće svo svoje vreme sam uglavnom posvećivala poslu.

Na početku trudnoće sam bila pravi entuzijasta, govorila sam kako ću ići na sve pripreme, na jogu za trudnice,na druženja, itd. Ništa od toga nisam uradila. Zbog čega? Paaa, kako je vreme prolazilo, kad god sam trebala da idem na mesta gde je gužva, maleni prostor, u neki šoping centar, ili kod lekara, dešavalo mi se da imam nalete vrućine, preznojavanje, da mi se uzlupa srce ili da prosto osećam onu neku čudnu nervozu u želucu. Ni pomišljala nisam da sam možda anksiozna, već sam prosto govorila sebi, OK Renata, ovo ti ne prija, hajde da radimo nešto drugo. I tako je i bilo.

Provodila sam vreme čitajući razne knjige i članke koji će me pripremiti za buduću ulogu majke, i gledajući razne video snimke. Čak i kada bi prilikom gledanja videa u kojima se, naprimer, govori o porođaju ili nečemu čega bi me pomalo bio strah, počinjala da me hvata ta ista nervoza u stomaku, ja bih smatrala da to nije nešto važno. Ipak, osećala sam se prilično neprijatno.

U 8. mesecu mi se desilo da me je na putu do lekara uhvatio takav ringišpil u glavi, da sam jedva došetala do ordinacije i popela se uz stepenice. Išla sam na kontrolu kod endokrinologa, i pošto sam jedva dolazila do daha, i jedva stajala na nogama, zamolila sam je da mi izmeri pritisak. Bio je 120 /80, savršen. A meni srce hoće da iskoči iz grudi, puls oko 120. Doktorka reče da su jaki otkucaji i savetuje mi odlazak kod kardiologa.

Doteturala sam se nakon toga do kuće. Nisam otišla kod kardiologa.

Nisam nikome rekla da mi nije bilo baš dobro. I dalje sam razmišljala da je sve uredu, i da je to samo trudnička nervoza.

Zapravo je to bio panični napad. To sam kasnije shvatila.

Ne moram vam reći da se to ponovilo više puta. Zujanje u ušima, vrtoglavica, ubrzan puls, preznojavanje. Što je trudnoća više odmicala, i moje stanje se pogoršavalo. Ja sam i dalje bila u ubeđenju da su to samo moji hormoni, da to mene samo pritiska beba pa zbog toga otežano dišem, da sam malo više emotivna i razdražljiva. Nisam ni primetila, ili nisam želela da priznam sebi, da se zapravo osećam usmaljeno i tužno. Priznala sam to sebi mnogo meseci nakon porođaja, odmah da vam kažem.

Dakle, nisam rekla partneru šta mi se dešava. Nisam rekla ginekologu, čak ni kada je na minusu zimi otvarao prozor jer sam se ja žalila kako mi je vruće i obliva me znoj. Nisam rekla nikome, a nisam uopšte ni bila svesna da mi se nešto čudno dešava.

Niko nije primetio bilo šta na meni, i pored svih vrlo vidljivih simptoma. Vidno sam crvenela, gubila dah, vidno sam bila izbezumljena. NIKO NIJE PRIMETIO. Ni jedan lekar me nije upitao kako se ja osećam. Onako, psihički, kao žena, kao buduća mama, kao trudnica. Niko nije obraćao pažnju na moje psihičko stanje, pa tako nisam ni ja, jer sam mislila da je nevažno, čim o tome lekari ne govore. I čim ja njima ne izgledam zabrinjavajuće.

Grdno sam se prevarila i platila visoku cenu za sve što sam prećutala. Ali na greškama se uči ( vi naučite na mojoj).

Zato, ono što želim da vam kažem, je: OSLUŠKUJTE SEBE! NE ZANEMARUJTE SVOJU INTUICIJU. Duboko u sebi ja sam znala da sa mnom nešto nije kako treba, ali sam bila previše nesigurna. Nisam dovoljno brinula o sebi, i nisam umela da sebe postavim na prvo mesto. Nisam dovoljno volela sebe.

Recite drugima kako se osećate. Recite vašem lekaru. Kod nas se u zdravstvu nedovoljno vodi briga o majkama i trudnicama, bar u smislu psihičkog zdravlja. Učinite zato vi prvi korak ukoliko se ne osećate najbolje, i ukoliko osetite da vam treba pomoć i podrška.

Rešenja raznorazna postoje. Samo ih treba potražiti na vreme.

Nadam se da će vam biti od koristi ovaj tekst,a o svemu što se dešavalo nadalje pisaću u nekom od narednih.

Lep pozdrav od vaše Renate!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: