ISKUSTVO POROĐAJA U BETANIJI (2018.)

Drage mame, na samom početku želim da vam kažem da je ovo samo moje lično iskustvo.Molim trudnice, koje verovatno traže ovakve tekstove, da dobro razmisle da li će ga pročitati, zbog toga što moja namera nije da zastrašim bilo koga. Nije sve bilo loše u samom porodilištu, ali meni su se tamo desila mnoga traumatična iskustva. Stoga, ako mislite da će sadržaj ovog teksta negativno uticati na vas, molim vas da ga ne čitate.

22. marta, 2018. počele su moje kontrakcije, vrlo brzo nakon ponoći. Već sam danima primećivala kako mi stomak polako klizi na dole i kako mi se pojačava osećaj težine, i kada su bolovi počeli, znala sam da je to to. Termin je bio udaljen još dve nedelje.

Celu noć sam provela u blažim bolovima i kontrakcijama, na 15 do 20 minuta, dok su se ujutro oni značajno pojačali. U 10 prepodne, shvatam da su moje kontrakcije već na 10 minuta, da imam jake bolove, i da moram da krenem u bolnicu. Do tada sam radila lagana istezanja, šetala, tuširala se i radila sve što je moglo da mi pomogne da istrpim bolove i odem što kasnije u bolnicu. Nisam jela znajući da to nije preporučljivo, i vrlo malo sam pila.

Kada smo stigli ispred Betanije bilo je već pola 11. Ja sam vrlo teško izašla iz auta, i sestre su to videla kroz prozor. Odmah su izašle da mi pomognu da uđem. Tamo smo predali potrebnu dokumentaciju, mene su pregledali (pregled je bio vrlo neprijatan i bolan, a pregledao me je dežurni lekar) i poslali da se presvučem u spavaćicu jer su konstatovali da sam otvorena 4 prsta i da svakako ostajem da se porodim toga dana.

Tokom trudnoće, na preglede sam išla u privatnu kliniku, kod lekara koji inače radi u Betaniji. Nismo imali nikakav dogovor, ali on je rekao da kada nastupi porođaj slobodno pozovemo i da će on doći ukoliko bude u bolnici. Pozvao ga je moj muž, i iako je bio u bolnici rekao je da ne može da dođe, ali da će obavestiti nekoga od kolega da sam tamo. Meni je u tom momentu bilo baš svejedno. Ja sam imala toliko poverenja i svim srcem sam verovala da će sve biti u redu, ovako ili onako.

Nakon presvlačenja, odlazimo u prostorije gde se naše stvari odlažu u ormane sa ključevima, zatim u prostorije gde se obavlja klistir, brijanje ukoliko je potrebno i tuširanje.Klistir nije najlepše iskustvo, ali ništa strašno i ništa bolno. Nakon toga vas sestre ostavljaju same na jedno sat vremena, da odetete do toaleta koliko puta vam je to potrebno i da se istuširate nakon toga. Tada još imate telefon i možete se javiti bližnjima da ste u bolnici. Na pitanje da li smem da popijem malo vode odgovor je bio ne, nikako. Ja sam ih poslušala.

Sledeća stanica je soba sa krevetima gde više žena leži i gde vam, koliko sam shvatila, najverovatnije uključuju stimulaciju, čim vam postave trajnu iglu. Kada su mi prikačili infuziju i kada sam videla da sestra dolazi sa špricem, na pitanje šta je to dobila sam odgovor: Samo inekcija da se brže otvoriš. Nisu me pitali da li ja to želim.

Ubrzo su došli da mi prokinu vodenjak, jer mi nije spontano pukao. Na moju nesreću, pripravnica, mlada doktorka, pokušavala je jedno 15 minuta da to uradi, neuspešno. Zatim je stigao stariji doktor koji joj je pokazao i uspešno prokinuo vodenjak. Litre vode su iscurile iz mene. Ne moram vam reći da me je onaj pripravnički pokušaj boleo. Inače sama procedura prokidanja je bezbolna.

Doktori koji su me pregledali su se smenjivali, do sada me je jedno troje različitih pregledalo. Nemam pojma zbog čega, ne pitam.

Hodnicima ide medicinska sestra, gura kolica i viče da li neko želi epidural. Ja potpuno neplanirano izgovaram da ja želim epidural. U tom momentu sam trpela velike bolove, a rekli su mi da sam tek na pola puta. Uplašila sam se da ja to neću moći da izdržim i u mojoj glavi je to bila bolja opcija nego da budem neuračunljiva od bolova tokom porođaja. Nakon nekog vremena, odvode me u drugu prostoriju, na porođajni sto, gde se i obavlja i procedura davanja epidurala. O samoj toj proceduri pisaću u nekom narednom tekstu. U svakom slučaju, na mene epiduralna anestezija skoro pa nije delovala.

Osetila sam vrlo blago olakšanje nekih 20 minuta, nakon čega su opet nastupili užasni bolovi. Verovatno zbog količine stimulacije koju su mi već više puta dodavali u infuziju.

Ja sam sve vreme disala kako mi je lekarka pripravnica ( koja je pokušala da prokine vodenjak) ranije pokazala, i uspešno sam predisala sve kontrakcije.Sve vremena sam bila sama, sati su bili u pitanju. Za mene je nekako to sve bilo podnošljivo, iako vrlo bolno. Gledala sam kako sat otkucava, i slušala kako se druge žene porađaju i kako bebe plaču. Bila je velika gužva toga dana.

U 3 i 45 ulazi čitav tim u moju sobu, i govore da je došlo vreme da se porodim. Još jednom me pregledaju i vezuju mi noge. Sam taj čin me užasava ali kažem sebi, ok to tako mora. Gledala sam porođaj u medicinskoj školi sa 18 godina, i shvatam šta me sad očekuje.

Govore mi da se napnem kada osetim najjači bol, i da guram koliko mogu. To traje možda 5 minuta, i oni konstatuju da ja ne radim nešto kako treba i da se beba ne mrda ka napolje. Tada počinje moja drama.

Svi viču da guram, doktor mi stiska stomak laktovima, rukama, ja gubim vazduh. Prete mi vakumom. Govore da beba nije dobro i da mora napolje. Da se muči. Ja radim što znam i umem, pokušavam da ih poslušam ali ne uspevam dovoljno jako da guram. Doktor se svom silinom naslanjao na mene kad god bi naišao napon. To je za mene bilo mnogo bolnije nego svi porođajni bolovi, mislila sam da će mi slomiti rebra. U stanju očaja, u nekom od momenata ga odgurujem od sebe jer mi izbija vazduh. Prestravljena od svega, više ne znam šta se dešava. Nkon silnog skakanja po mom stomaku, u 4:05 stigao je moj Teodor na svet.

Na mene se jedna doktorka dere i govori mi kako sam nesposobna, kako ništa nisam uradila kako treba, da je beba savršene veličine i eto mi sada, kako će mi posle doktori biti krivi. Ja sam potpuno slomljena. Vidim da moje dete ne plače, da je potpuno plavo, da je potpuno kilavo i da se ne mrda.

Na to ulazi doktorka pedijatar da pregleda bebu, i izgovara nonšalantno rečenicu koju ću pamtiti do karaja svoga život: I, jel se ugušio? Nije me ni pogledala.

U meni se ceo svet srušio. Osećala sam kako se gubim u svojoj glavi. Da sam tu fizički ali da sam se duhom potpuno izdvojila iz ove za mene nesnosne i strašno bolne situacije. Pomišljam da je bolje da umrem ako se mom detetu nešto desilo, jer ja ne mogu to da podnesem. Spoznajem svu jačinu straha za detetov život, i on me potpuno preplavljuje.

Vidim da ga lupkaju, vuku za ruke,drmaju…Teodor nakon minimalnih procedura reanimacije tiho počinje da plače. Daju mi ga da ga samo poljubim u glavicu i odnose. Govore kako se nadaju najbolje i da sada moram da čekam.

Sve što je usledilo nakon što su odneli Teodora sam doživljavala u nekom polusvesnom stanju. Nisam gledala šta rade sa mnome, znala sam samo da su u nekom momentu ušivali moju ranu od epizotomije, jer me je cimnuo jak bol. Za kiretažu koja je rađena zbog nepotpunosti izbačene poteljice saznajem tek danima kasnije. Plakala sam iz dubine duše i osećala sam se strašno slomljeno i nemoćno. Bila sam prestravljena satima posle toga jer nisam znala šta je sa mojom bebom. Zatražila sam samo nakon sat ipo vremena da mi daju malo vode jer sam se osećala skroz dehidrirano i glava mi je gorela. Doktor je došao do mene, pogledao mi jezik i rekao da i jesam dehidrirana i da treba da mi priključe infuziju. Zatim je samo otišao. Niko mi nije priključio infuziju. Zamolila sam ponovo jednu od sestra u prolazu za malo vode, i dobila sam jednu nakvašenu gazu da samo malo ovlažim usta i čelo.

 Nakon 2 sata na porođajnom stolu, odveli su me u moju sobu.

O boravku u bolnici i svemu što je usledelo, pisaću u nekom od sledećih tekstova.

Ovaj tekst ne služi zato da bih plašila trudnice i buduće majke. Ovaj tekst objavljujem zato da majke koje su prošle ovako nešto znaju da nisu same. Zato što treba da se zna na koji način se postupa sa porodiljama u ovoj zemlji. Zato sto javno želim da kažem koliko lekari umeju biti nehumani, dok mi žene bespomoćno trpimo i nadamo se najboljem.

Niste same. Zajedno možemo izlečiti naša slomljena srca. Nadam se iz dubine duše da će se jednoga dana sve ovo promeniti, da će žene u porodilištima dobiti tretman kakav zaista zaslužuju. I da se moja priča neće više nikada ponoviti.

Puno pozdrava od vaše Renate!

One thought on “ISKUSTVO POROĐAJA U BETANIJI (2018.)

Add yours

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: