NERVOZNA BEBA

Drage mame, danas biram temu koje će možda biti interesantna mamama koje su prošle kroz traumatičan porođaj zajedno s njihovim malenima.

Da li vam je neko nekada rekao da vaša beba može biti nervozna od samog rođenja? Meni nije, sve dok nisam rodila Teodora. Čula sam i znala vrlo dobro to kako je moguće preneti nervozu na dete naravno, ali da malena bebica stara par dana može biti nervozna, nikad.

Zato ću sa vama podeliti moje iskustvo.

Pisala sam već koliko je moj porođaj bio traumatičan. Nije bio traumatičan samo za mene, nego i za mog Teodora, jer se mnogo namučio. Nisam znala kakve sve posledice nas očekuju. Jedna od njih je bila nervoza. I zamislite, to nije bila samo moja nervoza zbog strahova i svega što smo preživeli, već i njegova.

Teodor je bio odvojen od mene svih pet dana u bolnici. Prva tri dana videla sam ga samo na po 10 minuta. Četvrti i peti dan su mi ga donosili na podoje na svaka tri sata. Dakle, moj maleni je bio sam, daleko od mene. Smatram da je to od presudnog značaja.

Čim su mi ga prvi put doneli, primetila sam kako trlja jako rukice uz lice, kako se stalno grebe, da je veoma razdražljiv i da plače. Duša me je bolela što mi nisu dali da ga držim više od deset minuta, i što su ga svaki put odnosili uplakanog od mene. Nisam mogla ništa da učinim.

Od pedijatara sam dobila stalno odgovore kako je on nervozan mnogo i da je to faza nakon teškog porođaja. U sebi sam se mislila: Kako pobogu nervozan? Tek se rodio!

Nisam bila sigurna da li reč nervoza zaista upotrebljavaju u pravom smislu te reči. A nisam mogla ni da saznam, jer sam bila odvojena od svog deteta.

Svaki put su mi ponavljali isto, i pri poslednjoj poseti pedijatra rečeno mi je isto: Beba vam je nervozna.

Nisam znala šta me očekuje kada stignemo kući, ali iskreno sam samo želela da odem već iz bolnice i da budem sa bebom i mužem.

Pri povratku kući shvatili smo na šta su mislili.

Teodor je bio beba koja je spavala samo prvih nedelju dana u toku dana, onako kako obično spavaju novorođene bebe. I to samo zbog toga, verovatno, što je imao žuticu.

Kada je prošlo tih nedelju dana, on se pretvorio u nespavalicu. Po cele dane je seckao san, spavao je po 15 minuta, ili po pola sata u cugu. Možete zamisliti koliko sam bila iscrpljena i koliko nisam imala vremena ni za šta. Sigurna sam da to zaista nije dobro ni za malenu bebu, ali sve je bilo van naše moći.

U kolicima je vrlo retko spavao, i isto tako na vrlo kratke periode.

Bio je jako razdražljiv. Njegov plač je bio najstrašniji plač koji sam čula. Mnogo puta na dan se zacenjivao. I kad kažem to, ne preterujem, mislim na bukvalno dvadeset puta zacenjivanja dnevno. Pravio je pauze bez vazduha po deset sekundi i plaveo, i za mene je to bilo jako zastrašujuće zbog toga što me podsećalo na strašan porođaj. Viđala sam mnogo puta kako se deca zacenjuju, i znala sam kako da reagujem, međutim, ovo je bilo malo, malecko stvorenje koje se vidno muči i pati. A ja ne mogu da mu pomognem.

Teodor se jako grebao. Rukavice nismo skidali skoro dva meseca uopšte. Kad god bismo ih skinuli, eto nove ogrebotine. Nije skidao rukice sa lica, i pravio je zaista oštre, nervozne pokrete.

Kada je imao dve nedelje, desilo se to da je jedan ceo dan proveo plačući, i skočila mu je temperatura. Strašno sam se uplašila jer se nije smirivao, i odveli smo ga uveče kod doktora na urgentno. I šta mislite, nakon mnogo pregleda, nakon dva sata u bolnici, koji odgovor sam dobila?

Vaša beba je nervozna, to je posledica porođaja. Vi apsolutno ne možete tu ništa da uradite. Temperatura je skočila od plakanja i nervoze.

Plakala sam tamo u bolnici, i bila potpuno izvan sebe. Osećala sam se bespomoćno. Loše. I preplavila me je ogromna tuga.

Tuga zbog toga što se moje dete toliko namučilo. Što je bilo odvojeno od mene nakon rođenja. Što nisam mogla da mu pružim taj prvi osećaj sigurnosti i topline, jer nikoga i nije briga za to. Što on sada pati. I što ja apsolutno ne znam šta da radim.

Obećala sam sebi da ću uraditi sve što mogu da mu pomognem. Da ću ostati mirna koliko mogu i kad mi je najteže. Da ću se potruditi da mu nadoknadim sve što nisam mogla da mu pružim na samom početku. I nadala sam se da više neću nikada čuti ponovo da je moja beba nervozna.

Samo ljubav, strpljenje, prisutnost, dodiri i sve što jedan roditelj može da pruži detetu, uticale su na to da se Teodor s vremenom promeni. Proveli smo tri strašna meseca. Ali smo davali sve od sebe.

Mnogo sam ga držala, mnogo sam ga nosila, pevala sam mu i pričala po cele dane, mazila sam ga, i radila sve što i druge majke rade. Sve što sam prošla u prva tri meseca uticalo je na to da se ja kasnije jako teško razdvajam od njega. Plašila sam se da će neko uraditi nešto pogrešno, da će se ponovo zacenjivati i plaveti, da će početi ta ista nervoza. Bila sam previše zaštitnički nastrojena. O tome ću pisati nekom drugom prilikom.

Srećna sam kada ga pogledam danas, i vidim kakav je zvrk. Teodor je jedna vesela i srećna beba. Osetljiv je i nežan, i zna jako lako da se uvredi. Nemiran je jako i nikada ne staje. I kod mene i dalje ponekad proradi crv sumnje, i zapitam se da li je sve u redu. Kao i svaka mama, razmišljam često previše. I onda moram da se podsetim da je sve ipak dobro, da je on naš nemirko, koji se, istina, ponekad zaceni, ali zasigurno nije više nervozna beba.

Drage mame, ovo sam želela da podelim sa vama. Možda se neka od vas zapitala nekad da li je njeno dete posebno nervozno. Eto, sada znate, zaista postoje nervozne bebe. I samo ljubav i vreme će zalečiti nervozu.

Do sledećeg čitanja, veliki pozdrav od mene!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: