ZAŠTO JE TEŠKO BITI VASPITAČICA

Drage mame, ovo će biti tekst o tome kako izgleda život jedne vaspitačice. Možda će vam pomoći da bolje uvidite sa kakvim se izazovima one nose, koliko ovaj posao zahteva ljubavi, strepljenja, posvećenosti i još mnogo toga.

Pa da krenem.

Smatram da vaspitačica ne može biti svako. Smatram da ovo ne može biti posao, već mora biti poziv. Poziv koji osećate iz dubine duše. Ukoliko to nije slučaj, vrlo lako ćete biti loš vaspitač, a znate i same, u ovom poslu, brzo će se saznati za to. Mi vaspitačice imamo vrlo iskrenu i surovu publiku otvorenog srca, koja će bez zadrške nazvati stvari pravim imenom. Ako ništa, znate da uvek možete iz aviona da vidite koga vaše dete voli a koga ne.

Ovo je posao koji se radi iz ljubavi. Iz ogromne ljubavi prema najmanjima. I za njega je potrebna sva energija koju imate. Ne može da se radi na pola. U ovom poslu ne možete da kažete da vam se danas baš i ne radi, pa ćete sutra raditi malo više. Deca ne čekaju. Morate svaki dan dati sto posto od sebe. I kad ste loše volje, kada ste tužni, kada znate da vam plata kasni, kada se brinete gde je vaše dete i da li je dobro, kada nosite sto tereta sa sobom, vi morate da se smejete i pevate. Obično jednu te istu pesmu po stoti put. I da slušate ciku i viku, i da objasnite po stoti put Marku da ne sme da se grize i tuče decu, i da utešite Milicu jer joj nedostaje mama, i da izmerite temperaturu Jovani jer vam ne izgleda baš najbolje, i da skinete po stoti put Lazara sa ormana. Morate da budete mirni i staloženi, pa makar vam živci treperili. Ovo čini naš posao posebnim, jer je pun akcije i nikada nije dosadan. Ali ako imate loš dan, moguće je da ćete se vratiti kući sa migrenom.

Zvuči izazovno? Jeste.

Ako mislite da vaspitačice imaju odvojeno vreme u sklopu svog radnog vremena kada pišu aktivnosti, dnevnike, svu dosadnu papirologiju, planove za buduće nedelje i mesece, varate se. To rade dok deca spavaju. A vrlo retko spavaju sva deca. Što znači da nakon osam sati vrlo aktivnog vremena na poslu one nose posao kući. I opet rade. Verovatno kad njihovo dete zaspe.

Vaspitačice koje rade u jaslicama često jako bole leđa, ruke, celo telo. One svu svoju snagu ostave na poslu. Jer dižu mnogo decu. Nekad ih uspavljuju na rukama. Treba podići 20 mališana na sto za presvlačenje. Bar 4 puta na dan. Nekad čak ni umivaonici nisu na odgovarajućoj visini, pa ih sve podižu kako bi im oprale ručice.

Vaspitačice često pokupe sve viruse koje imaju i vaša deca. I imaju upale ušiju, i vikend provode na infuziji zbog stomačnog virusa koji je pogodio grupu. Ne zaobilazi njih ništa. A slobodne dane ne dobiju. Jer nema ko da ih menja.

Vaspitačice gledaju na svu decu o kojoj brinu kao na svoju porodicu. I odlaze kući misleći na njih. I razmišljaju pre spavanja o tome zašto je neko od dece bio tužan taj dan, zbog čega se neko od njih teže uklapa u okruženje, da li su uradile nešto pogrešno. I vole ih neizmerno. I brinu za njih neizmerno.

Vaspitačicama je često težak rad sa roditeljima. Često se osećaju kao da ih niko ne sluša i ne razume, ili kao da pričaju sa zidovima. Da, niko danas nema vremena. Svi jure. Ponekad pokušavaju da vam kažu nešto što smatraju da je jako važno da znate, i plaše se da ćete ih pogrešno shvatiti, da ćete se uvrediti, naljutiti, a žele samo najbolje za vaše dete. I nikada ne žele da kažu da ste loš roditelj. Žele samo da vam pomognu da postanete još bolji.

Vaspitačice najčešće rade u okruženju koje nije ni malo prilagođeno zahtevima grupe. Zato moraju da se snalaze na sve moguće načine kako bi uspešno izgurale sve planove. I kako se niko ne bi povredio.

Vaspitačice završavaju škole u kojima ih ne uče ni približno ono što bi trebalo. Praksa je skoro pa nepostojeća. Nemojte ih potcenjivati zbog toga. To samo znači da su morale da budu veoma snalažljive i da se snađu kada ih bace u vatru. Jer teorija je jedno, a praksa drugo. Teorije su pisali pedagozi, a pedagozi ne rade sa decom. Vaspitačica mora da bude i psiholog, i pedagog, i umetnik, i medicinska sestra, i zabavljač, i pevač, i rame za plakanje. Ponekad mora da postane nešto što ni sama nije znala da može. Ali, deca je tome nauče.

Vaspitačice su plaćene jako malo. Pogotovo u privatnim vrtićima. Moja satnica je iznosila možda 120 dinara. Da li mislite da je to dovoljno? Neke poslove ni jedan novac ne može platiti, jer ne postoji novac kojim se plaća ljubav. Ipak imajte u vidu da su i vaspitačice živa bića koja moraju da plate stanarinu, račune, hranu, da odgajaju dete, i često kupuju i mnogo toga što odnesu u vrtić kako bi vašoj deci omogućile kvalitetniji sadržaj. Mislite da je moguće živeti od takve plate? To je kao kada bi vam neko rekao da je moguće živeti od ljubavi.

Vaspitačice vole svoj posao u većini slučajeva. I sa osmehom odlaze na njega, uprokos svim izazovima koje imaju. Njima je najveća radost poljubac u malene glavice, ljubav i radost koju im deca daju za uzvrat, svaki uspeh vaše dece, prvi koraci, prve reči. Vaspitačice se nekad rasplaču kada vaša deca uspeju nešto novo da urade, navijaju za vašu decu, tapšu iz sve snage i uzvikuju od sreće. Ponose se vašom decom i pričaju često o njima i kada nisu na poslu. Vaspitačicama je puno srce kada vide da su uradile pravu stvar. Kada su deca srećna.

Posao vaspitača je jedan od najodgovornijih poslova koji postoje. Razmislite samo, dvadeset ili više malih usijanih glavica. I sve ih treba sačuvati. I svačije potrebe zadovoljiti. I nikoga emotivno ne oštetiti. Nosimo veliki teret, jer znamo da svaka naša reč za sobom povlači posledice. Nema mesta nepromišljenosti. Srce nam stane kad god neko dete padne, ili se povredi. Ili se zagrcne hranom.

Iskreno ću vam reći, kao jedna vaspitačica, plašila sam se da ću, kada rodim svoje dete možda shvatiti kako nisam bila dovoljno dobra drugoj deci. Da ću, kada postanem majka, tek bolje uvideti svoje greške. I znate šta sam shvatila?

Volela sam ih isto kao što volim moje. Ljubila sam ih, grlila, tešila, uspavljivala, brinula njihove male brige, i nosila njihove strahove kući. Štitila sam ih i čuvala, možda čak i više nego svoje dete. Baš zbog toga što nisu bila moja deca. Jer sam znala da je nečije najveće blago povereno na čuvanje meni.

Drage mame, i drage koleginice vaspitačice, nadam se da sam verodostojno opisala posao vaspitača. Nadam se da ćete bolje razumeti kako je to biti vaspitačica. Nadam se da ćete zbog ovog teksta, sledeći put kada vidite da vaspitačica nije dobre volje, naći razlog da joj oprostite i budete blagi prema njoj. Jer samo je čovek. Čovek sa milion izazova.

Do sledećeg čitanja, veliki pozdrav od Renate!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: