KAD MAJKE DIGNU RUKU NA SEBE

Ovaj tekst će biti verovatno za mnoge „težak“. Bice namenjen svima koji, kao i ja, smatraju da je mentalno zdravlje važno baš kao i fizičko.

Biće verovatno, jedan od tekstova, koje niko ne voli da čita. A treba.

Nedavno je svuda objavljena vest o majci koja je prerezala vene sebi i detetu, bacila dete sa terase, a zatim skočila i ona.

Danas me na mojoj početnoj stranici facebook-a dočekala jedna slika. Meni poznata, jer sam je već viđala. Slika prelepe devojke sa trudničkim stomakom. Sa natpisom kako je izvršila samoubistvo. Na svoj rođendan. Dva meseca nakon porođaja.

Kada vidim ovakve vesti, potrese se u meni sve. I tuga koja me obuzme je rečima neopisiva. I još jednom se pitam, šta nam sve promiče?

Ovim tekstom ću vas moliti, da ne glumite sudije. Ovim tekstom ću vas moliti da ne delite tragedije po svojim zidovima, već da delite saznanja kako da do tragedija ne dođe.

Znate da pišem o mentalnim poremećajima i bolestima, i znate da silno želim da razbijem predrasude o njima. Ako ne znate, moj motiv za stvaranje sajta MAMA NISI SAMA, je upravo taj, da približim svima znanja o ovakvim stanjima. Da svaka majka zna da nije sama. I mnogo me zaboli kada vidim da je mnogo majki koje misle da su same. Koje ne vide dalje od toga. A nekad, niko ne vidi ni njih.

Biću surovo iskrena u ovom tekstu i rećiću vam da majčinstvo nije lako. Ni malo. Da nikada nismo potpuno spremne na njega. I bicu surovo iskrena da kažem da će u prva tri meseca sa bebom biti testirane sve vaše sposobnosti izdržljivosti. Kako fizičke, tako i psihičke.

Svaka majka u tom period uglavnom ne spava. Svaka majka u tom periodu uglavnom ne jede. Svaka majka u tom period strahuje za mnogo toga. Svakoj majci tada padaju na um stvari koje ranije nikada nisu. Svaka majka će doživeti turbulentne promene u telu i psihi, jer se hormonski status menja. Svakoj majci život u prva tri meseca, ili i više, neće biti ni nalik onom kakav je bio pre. Svaka majka će uvideti da majčinstvo nisu vesele slike na instagramu i facebook-u. Već da je to često slika nje same, umorne, uplakane, raščupane, sa detetom koje plače satima zbog grčeva. Slika nje koja ne prepoznaje sebe u ogledalu. Slika nje koja sada sumnja u sve što je ikada želela, u sve što je ikada bila, u sve što će ikada biti.

Svaka majka u ovom period je pomalo neuračunjljiva. I ovo može da vam se ne dopadne kao konstatatcija, ali to je istina. Što pre ljudi to prihvate, i počnu tome da pridaju pažnju, manje će se dešavati ovakve tragedije.

SAMOUBISTVO JE TEŠKA I STRAŠNA REČ. I teško mi je da pišem o tome. Ali sve u meni vrišti da pišem, jer neko će me možda čuti.

Da li mi verujete da svako želi da živi? Da li mi verujete da je svako ko je počinio samoubistvo želeo da živi?

SAMOUBISTVO se ne dešava jer je neko odlučio da ne voli život. U našoj prirodi je da se borimo za život na sve načine. A zašto se onda samoubistva dešavaju?

Kao neko ko je imao suicidalne misli, i kao neko ko je mnogo čitao o tome i odlazio i još odlazi na psihoterapije, reći ću vam: samoubistvo je samo odbrana od bola, od patnje. Do samoubistva dolazi onog trenutka kada u čoveku bol postane toliko intenzivan, a patnja toliko jaka da on više ne može to da izdrži uprkos svim svojim naporima. Jer verujte mi, i onda se u njemu sve bori protiv toga. Ali kada dođe do stanja suženja svesti, kada se od bola ne vidi dalje, kada nas izdaju naši racionalniji mehanizmi, tada dolaze suicidalne ideje koje se nekada, nažalost, i realizuju.

Zapamtite: Niko ne želi da umre. I zapamtite, skoro svaki prosečan čovek tokom svog života ponekad ima suicidalne misli.

Ne osuđujte nikada ovakve ljude. Ne krivite ih. Ne krivite nikoga.

Možemo da krivimo samo sebe. Što ne vidimo, ne čujemo, što osuđujemo, što ne tražimo odgovore, što živimo u lažima, što nismo dovoljno iskreni, što nismo dostojni toga da nam se neko poveri. Da, grozno mi je da ovo kažem, ali kada god se desi nešto ovako tužno, za mene je to poraz čitavog društva. Društva koje je gluvo i slepo da čuje vapaj pomoći onih kojima je pomoć tako silno potrebna. Ko je najviše zakazao? Naravno, zdravstvo!

Majke su najugroženije! Ponoviću: MAJKE SU NAJUGROŽENIJE!

Ako majka sama nije edukovana, niko joj neće otvoriti oči. Tokom trudnoće niko vas neće pitati da li ste depresivni. Nakon porođaja vas niko neće pitati kako se osećate? Niko vas neće pitati imate li možda neke neuobičajene misli, misli koje vas uznemiravaju. Ako vam kažem da veliki procenat žena ima užasne, nemetljive misli, da li ćete mi verovati?

Često one prođu spontano. A nekada ne prođu. Nekada se žena zaglavi u osećaju bespomoćnosti i ne može da izađe iz začaranog kruga. NEMOĆ je gora nego sve tuge ovog sveta. Osećaj nemoći razdire u vama sve. I gasi vam nadu da će ikada nešto biti bolje ili drugačije.

I žene misle da su same. Da nisu dobre majke. Da nisu vredne. Da nisu nikada trebale da budu majke. Izjeda ih osećaj krivice. Osećaj da ih niko ne vidi. Osećaj da nema dalje.

Žene se stide. Žene ne žele da pričaju. Žene vide slike drugih žena kako srećno drže svoje bebe u rukama. I osećaju se kao potpuni promašaj. Kao da se život poigrao sa njima.

Trebalo bi da znamo bolje, da znamo više. Trebalo bi da u 2019. godini nije sramota potražiti pomoć psihijatra ili psihologa. Ali to nije slučaj.

Postporođajna depresija nije nešto što se dešava tamo nekoj ženi. Ta žena mogu da budem ja, možeš da budeš ti, može da bude tvoja sestra, tvoja prijateljica. Može da bude sa prvim detetom, može da bude sa trećim. I ako vam to kažem, da li će vam to onda biti više važno? Ne postoje nikakva pravila.

Kada svi priznamo da nam ovo kao društvu nije dovoljno važno, tada ćemo biti na dobrom putu jer ćemo konačno priznati istinu. A onda ćemo možda i uraditi nešto drugačije.

Sve je ovo naš poraz, naš propust, naš promašaj. I kada neka majka digne ruku na sebe, ili na svoje dete, znači da smo i mi digli ruke od onih stvari koje trebaju da budu svima važne.

Stavite se na trenutak u poziciju nekog ko čeka da ostane sam. Da uzme pištolj. Da uzme nož. Da popije tablete.

Stavite se na trenutak, koliko god vam to bilo strašno.

Zamislite da znate da ćete da napustite ovaj svet. Možda i svoje dete.

Zamislite tu količinu bola koji nadjačava sve ljudsko u vama, koji nadjačava vašu prirodu da opstanete koja vam je usađena od početka postojanja nas kao bića?

Ako se niste susreli sa ovim, znam da ne možete. Ali verujte mi, to je nešto najstrašnije što jedan čovek može da doživi.

Želim ovom prilikom da se dotaknem i nama tako dragog hormona serotonina, koji nas čini funkcionalnima i srećnima. Da li znate, da kada smo u stanjima dugotrajnog stresa i iscrpljenosti, dolazi do njegovog značajnog smanjenja u našem organizmu? Šta mislite, koliko majki ima niži nivo serotonina od proseka? Mnogo.

Kako se to rešava? Antidepresivima. Lekovima koje svi toliko pljuju. Lekovima koji ipak spašavaju živote, priznali to drugi ili ne. Lekovima koji mogu pomoći da prebrodite krizne situacije u vašem životu.

Zamislite ovo: osoba koja je bila na rubu da uzvrši samoubistvo ili je pokušala, dobila je antidepresiv kao terapiju. Kroz 5 godina, ta osoba živi srećan život. Ne pije više antidepresiv. Čeka drugo dete. Pita se kako je ikada došla u situaciju da je želela sebi da oduzme život? Život je tako dragocen.

Ovakvih istinitih priča je mnogo. Samo niko ne želi da ih podeli!

NIJE SRAMOTA TRAŽITI POMOĆ! NIJE SRAMOTA UZIMATI TERAPIJU! Ako biste imali dijabetes, da li biste odbili da pijete lekove i tako odlučili da u patnji završite život? Pa ne biste!

Dragi svi, ja vas molim da budete otvorenog srca. Ja vas molim da širom otovrite oči. Ja vas molim da naćulite uši. Ja vas molim da gledate van okvira. Ja vas molim da se borite sa mnom da ni jedna majka ne bude sama u ovome.

Pomozite. Mnogima je pomoć potrebna.

Jedna Renata, tamo neka žena, je nekada mislila da ne može više. Jedna Renata piše sada ovo, u nadi da će je neko čuti.

Podelite ovaj tekst. Nekome će značiti, možda više nego što mislite.

Neko će pomisiti da možda nije tako sam. Znam, i ja sam jednom bila baš tako sama.

Puno vas pozdravljam!

3 thoughts on “KAD MAJKE DIGNU RUKU NA SEBE

Add yours

  1. Slazem se… Tesko je… To ja prozivljavam sada sa trecim detetom ali ne dam se iako nemam bas razumevanje okoline cak sta vise, samo osudjivanje kako sam nervozna stalno i kako bi mogla malo u Lazu da odmorim… Nisu mi nepoznati antidepresivi tako da znam da cu samo izaci jaca iako je jako tesko na momente…

    Sviđa mi se

  2. Danas je ova tendencija češća jer se kroz savremene trendove majčinstva narušio kult žene. Društvo smatra da je biti majka nešto potpuno podrazumevajuće. Sa druge strane savremeno društvo i položaj žene nameće stav da emancipovana žena mora biti jaka i da ona u toj svojoj emancipaciji može sve sama. Gde su majke, sestre, prijateljice? Najčešće ih nema. Patrijarhalni, opšte prisutni i dalje važeći obrazac zaključuje, da rođenjem deteta žena ,,umire“, postaje majka i mesto vezuje za kuću. Na žalost tako je. Zato se žene osećaju usamljeno i izolovano. Kada vas napuste žene (ili izbegavaju) koje treba da vam pomognu, a vapite za pomoći, nastupa osećaj apsolutnog očaja… I tada je uzalud emancipacija, feminizam, blogovi, recepti sa interneta koji propagiraju savršeno majčinstvo, kada nemate živu osobu da vas zagrli, da vam pokaže, sasluša, kaže KAKO.
    Žena je ženi postala stranac. Otuđenje.
    Žena će ženu pre tapkati po glavi i lupati po ušima kritičkim stavom i osudom postupaka koja ona kao majka , ne čini dobro“. Neće joj dobronamerno reći i dati iskren savet, nego će joj u onim kratkim kontaktima narušavati i ono malo elana koje bi trebala dobiti umesto osude.
    Da, tako se stiže, pored gore svega navedenog u tekstu autorke, do osećaja odbačenosti.
    Žena je ženi to učinila, žena je ženu ubila, jer kult majke i žene koji se prenosio ,,s’ kolena na koleno“ izumire u savremenom instant društvu, a samoubistvo postaje tendencija.

    Sviđa mi se

  3. Velika istina! Sve je više starijih prvorotki, sve je više veštačkih oplodnji i sve je više postporodjajnih depresija. Na žalost, društvo nameće pogrešnu sliku i idealizuje.
    Ja sam dula, pomažem ženama u toku porodjaja, ali važnije od toga je što ih edukujem i podržavam u njihovim nadama i željama. Tu sam za razgovor i za pomoć. Ako znate mladu mamu, odnesite joj ručak ili kolač, ponudite se ta pričuvate bebu dok se majka okupa, uključite mašinu za veš, izvedite starije dete u šetnju. To mnogo pomaže i pravi ogromnu razliku u odnosu majke i bebe i u smanjenju depresije.
    Vekliki zagrljaj svim majkama!

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: