TIHI ČOVEK

Milioni prećutanih reči leže na mom srcu, i milioni suza su sakriveni u mom jastuku. Znam tata, ja sam kao ti.

Ponekada mi se čini da sam ja pola ja, a pola ti.

Gde god krenem nosim tu  istu tišinu sa sobom. A nekada me ona guši strašnom silinom.

Nisi mi nikada mnogo rekao o sebi, kako si živeo, o čemu si sanjao, jesi li ikada mislio da će ti život ispasti baš ovakav. Nisi tata, a ja te nisam ni pitala. Jer nisam smela, plašeći se da ne diram u neke tvoje stare rane. Da ne kopam po slojevima koje si na sebe ogrnuo, braneći se.

Sve mi kaže, ipak, da nisi sam tražio ono što si dobio. I da ti je možda bilo i preteško.

I evo, uskoro ću 30. godina, a ja i dalje nagađam u sebi koje tajne krije tvoja duša i pogled nekad izgubljen u daljinu.

Znaš tata, ja se sećam, bio si nekada srećniji čovek. Ja se sećam, trčao si, igrao si fudbal i kartao se. Ja se sećam, smejao si se glasno i govorio prljave šale društvu. Svirao si mi gitaru i pevao pesme. Ja znam tata, žene su te uvek gledale jer si šarmantan i lep čovek. A ja sam bila ljubomorna devojčica, i ljutila se na njih što mi kradu ponekad tvoje trenutke pažnje.

Pališ i dalje isto cigaretu, uvlačiš dim u pola rečenice, napraviš dramsku pauzu, pa kažeš neku mudrost koja mene onda prati svih narednih dana, ili ceo život.

Kažeš Uvek može biti gore.

Kažeš Nikada ne gubi nadu.

Kazeš Uvek ćeš biti tatino malo.

Citati iz Biblije i poučne priče. Mudrosti koje se prodaju u bestselerima koje nikada nisi ni taknuo. Ti ih sve znaš. Kažeš ne trebaju ti više knjige. Znam tata, tebe je život dosta naučio.

Kada ti se promeni pogled, i kada se povučeš od svih, ja znam, odlaziš u neki svoj daleki svet. Gde te niko ne dira i gde te ništa ne boli. Odlaziš tamo gde je sve moguće. Nekada u nemoguće ti sasvim i poveruješ. Pa živiš, tako, nemoguće.

A ja sam nekad, mrzela taj tvoj svet, jer mi je krao tebe. I bila sam ljuta. Bila sam tužna.

Ali danas razumem više, danas znam bolje. I ne ljutim se više, tata.

Danas bih ti dala medalju za svaki sat, za svaki dan, za sve što si ikada uradio i stvorio. Danas ja znam težinu tvoga bremena.

I danas kažem skloni se, tata, tamo gde ti je dobro. Gde možeš.

Iz moga srca te niko i ništa ne može oduzeti. Ni svi bolovi na ovom svetu nisu jači od moje ljubavi. I nema tog zla koje može da poništi  svo dobro. To si me ti naučio. Dobro uvek pobeđuje.

Tvoje suze su me bolele jače nego moje sopstvene i sekle mi dušu. I tvoje reči: Oprosti mi.

Ja nemam šta da ti oprostim. Nikada nisam ni imala.

Ja se nadam da ti meni opraštaš što nekada nisam bila ćerka za poželeti. Nisam umela bolje i nisam znala.

Jednom si mi rekao, u besu: Ti ćes, dete, imati mnogo problema u životu.

I imam ih, tata. Kao da ih uvek tražim. Mora da si u meni prepoznao nešto svoje, i predvideo da će me život nekada pregaziti kao što je i tebe.

Ti, ipak, nikada ružnu reč nikome rekao nisi. Ti se nikada nisi vratio nervozan s posla. Ti me uvek pitaš: Kako si, mila?

I kada vidim, raspadaš se u sebi.

I nekad poželim da ti kažem, hajde, vikni, tata! Oteraj nas dođavola! Zaslužili smo! Kaži šta misliš! Daj, tata, ne dozvoli da te lome! Prebaci psovku preko jezika! Ali znam, nećeš to nikada uraditi. Ja sam tako, eto, ista kao ti.

Poture mi otrov, a ja ga popijem, razbolim se, jedva ostanem živa, pa se još i zahvalim. Uradim to još par puta, pa kažem: E neću više. Pa opet uradim isto. I tako ceo život.

Možda je to nepopravljivo. Možda postoje geni za to.

Veruješ ljudima i u pedesetima. O kako veruješ, i kako si dobar.

I znam, mnogi su ti zabili nož u leđa. Ali ti si uvek nekako ostao isti. Nađeš svakome opravdanje, baš kao što i ja to radim.

Znam da biješ neke bitke koje niko ne razume. Znam da u tebi postoji toliko toga što niko na ovom svetu ne zna. Znam da imaš svoje tajne. I znam da si i ti mnogo grešio. I popravljao. Pa ponovo grešio.

Ja bih nekada želela da te zaštitim, da stvorim neprobojni štit oko tebe, i da kažem: Hajde odmori. Dosta je bilo. Ali ne mogu tata, kao što ni ti ne možeš da zaštitiš mene. Ne možemo da se zaštitimo od nas samih, jer i ispod štita ponovo bismo ostali sami sa sobom. A čudesne stvari postoje u našim glavama, i umeju napraviti strašnu zbrku.

Ja volim kada se ti smeješ. I sviraš sintisajzer i tipkaš do besvesti, pa odlutaš.

Kada dođemo kući, ti nas uvek čekas usijan jer si sajao pored šporeta, i pitaš nas: Jeste gladni?

Gladni smo! I ako nismo, jesmo! Jer ti kuvaš najbolje i s ljubavlju.

Tata, moj tihi čovek.

Uz veliki intelekt ide i doza ludila, tako kažu. Ti si, tata, zato ponekad malko luckast. Jer si najpametniji čovek koga sam ikada srela.

E moj tata, nekad želim da smo malko gluplji, malko čvršći, malko oštriji, da nam je koža deblja. Nekad poželim da nam je duša kruta, a ne ovako tanana i lepršava, pa u nju svašta dođe i nepozvano. Da nam je um malo uži, pa se ne bismo toliko pitali i odgovore svuda tražili. Bilo bi nam lakše.

Ali to ne bismo bili mi.

Volim te tata, i kada to ne kažem. A ja znam da i ti voliš mene. Iako i ti ćutiš.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: