POTREBNO JE SELO DA SE ODGOJI DETE

Drage mame, i one koje ćete to tek postati, danas želim da pišem o nečemu za šta smatram da je veoma važno. U samom naslovu već nailazite na ono o čemu će biti ovaj tekst, na jednu po malo zaboravljenu izreku.

Kada sam je nedavno čula, postavila sam sebi mnoga pitanja, i krenula u potragu za odgovorima. Odgovore sam pronašla slušajući predavanja onih koji znaju mnogo više nego ja.

Šta ako vam kažem da niste predodređene da same odgajate dete? Šta ako vam kažem da je naša priroda u potpunoj suprotnosti od onoga što se današnjoj ženi, majci nameće sa svih strana? Šta ako vam kažem da je sa vama apsolutno sve u redu, i da su problemi na koje majke nailze u poslednjih bar 50 godina ukorenjeni u društvu? Šta ako nije sve onako kako nama često izgleda da jeste?

Zbog čega postoji izreka koja je ujedno i naslov ovog teksta?

Dozvolite mi da vam objasnim i istovremenom skinem bar delić tereta sa vaših leđa.

Socijalne i ekonomoske promene, razvoj tehnologije, i sve ono što se velikom brzinom odvija oko nas, doveli su do toga da ljudi zaista žive mnogo drugačije nego pre sto godina. Čini vam se kao velik period? Zapravo, vrlo je mali. To je jedan malo duži životni vek čoveka. Zamislite, za jedan život, svet se potpuno promenio.

Ako to uzmemo u obzir, jasno je da čovek ne može toliko brzo da se prilagodi drastičnim promenama, i da jedan deo njega uvek radi „po starom“, dok drugi deo njega pokušava da se prilagodi novom.

Ljudi su otuđeni jedni od drugih više nego ikad, iako današnja tehnologija omogućava komunikaciju s jednog kraja sveta na drugi. Ljudi sve više odlaze iz manjih mesta u velike gradove, boreći se za egzistenciju. Udaljavaju se od svojih prijatelja, od svoje porodice, od mesta u kome su odrasli, od tradicionalnih vrednosti, i još mnogo toga. Radno vreme zauzima najveći deo dana,i kroz godine ono se samo produžavalo. Porodice su sve češće tročlane, tzv. mikroporodice: mama, tata i jedno dete. Roditelji imaju vrlo malo slobodnog vremena, i u trci da obezbede neki normalniji život sebi i svome detetu često se izgube. Izgube sebe. Izgube mnogo toga. A gde su u ovome svemu majke? Pa majke su možda i najviše izgubljene.

Kada napišem sve ovo ovako, onda možete i sami da shvatite da je „selo“ koje treba da odgaja dete možda potpuno nestalo iz našeg života, naše kulture, naše svakodnevice. Pojasniću.

Nekada, ne tako davno, deca su se rađala u zajednicama. U velikim porodicama. I majke nisu bile nikada same. I deca nisu bila nikada sama.

Da li mi verujete, da je u mnogim kulturama, ili kada su se deca rađala u plemenima, bilo normalno da beba dnevno prođe kroz ruke 40 osoba? Da li mi verujete da su majke nekada manje vremena provodile sa svojim detetom, nego njegovi rođaci, kao npr. tetka, strina? Bilo je normalno da odgajanje deteta bude zajednička radost i briga, bilo je normalno da ga „selo“ odgaja. Nikako samo majka.

Postoje naučne teorije koje govore o tome kako je dečji mozak stvoren da bude na ovaj način stimulisan nakon rođenja. Da nam je potrebna šira socijalna sredina da bismo se u potpunosti razvili u bića kakva jesmo. Kad to kažem, mislim na to da smo mi kao bića visokointeligentni, komunikativni, brižni, da su nam veoma potrebni drugi da bismo opstali. Ni jedno biće na svetu nije ranjivo toliko koliko je čovek kada se rodi, i ni jedno biće ne zavisi toliko dugo od drugih i od svoje majke. Priroda je predodredila da naša socijalna sredina bude topla i dobronamerna kako bi nam bio omogućen opstanak i razvoj.

A šta se danas dešava? Potpuno suprotno.

Majka rodi dete. Majka misli da sve treba sama. Majka ostane sama nedelju dana nakon što se porodila i mahne suprugu koji odlazi na posao. Majka nema pomoć. Majka misli da joj pomoć ni ne treba, ili da je nedovoljno sposobna ako joj ipak treba. Majke žele da budu i superžene, i supermajke, i super uspešne poslovne žene, i da prehrane porodicu i sebe, i da rade same sve kućne poslove, i da još i kažu: Mogu sve sama. I onda se ne osećaju ni dobro, a kamoli super.

Može majka sve sama. Ali nikako ne treba.

Onog momenta kada majka krene sve da radi sama i odluči da postane superžena današnjeg vremena, svesno ili nesvesno pogazi svu svoju nežnu, ženstvenu, tananu prirodu koju nosi u sebi. Onoga momenta kada majka krene da radi sve „na snagu“ i „na mišiće“ suprotstavlja se sama sebi. Zašto? Jer nismo predodređene za takav način života, a mi ljudi zaista vrlo sporo evoluiramo kao vrsta.

Ne, nije problem u majkama i ženama, već je problem u društvu i nenormalnim standardima koji se danas nameću. Koje je moguće ispratiti samo po veoma skupu cenu, a ta cena je najčešće naše zdravlje.

Mozak jedne majke nakon porođaja funkcioniše prilično jednostavno. Kad kažem jednostavno, onda mislim, bukvalno, jednostavno! Onako kako je nekada funkcionisao i dok smo bile u pećini!

Majke imaju izraženiju čulnu osetljivost kako bi zaštitile svoje dete od potencijalnih opasnosti, kojima danas čak nismo ni okruženi. Zar nije čudesno kako jedna majka može da namiriše nešto sa drugog kraja kuće? Ta sposobnost postoji kako bi ona zaštitila svoje čedo, od naprimer, trovanja. Majka čuje pojačano sve zvuke, jer su u prošlosti predatori vrebali sa svih strana. Danas ne vrebaju nikakvi predatori, ali majke i dalje čuju „previše“. I zato su često uznemirene jer im smetaju zvuci. Majke imaju visoke nivoe oksitocina, divnog hormona zbog kojeg su one zaljubljene potpuno u svoju bebu. Majkama kreće mleko iz dojki kada čuju da njihova beba plače. Majke zaboravljaju, često misle da su „zaglupele“ jer njihove kognitivne sposobnosti opadaju tokom trudnoće i u periodu nakon porođaja. Istina je drugačija: Majčin mozak samo prolazi kroz jedan od najplastičnijih period u životu čoveka, i to je vreme kada je majka sposobna da jako brzo savlada nove praktične veštine kako bi ona mogla što bolje da brine os svom detetu! Praktične! Zbog toga majke često čitaju uzalud gomile knjiga o roditeljstvu i smatraju da im one ništa ne pomažu. Vrlo je moguće da im zaista i ne pomažu.

Majke u tom periodu nisu predodređene da uče teorijska znanja, nego da uče praktična. Jer, nekada davno, knjige i Gugl nisu ni postojali, naš mozak još uvek ne zna da su se vremena promenila.

Osetljivost majke, sve promene koje se odigravaju u njenom telu, u njenoj psihi, priroda je stvorila kako bi majka bila savršena osoba koja može da brine o detetu. Ali, ako je majka toliko osetljiva i ranjiva, ko će da brine o njoj, i ko će nju da zaštiti?

U današnje vreme, niko. A trebalo bi da je štite svi: i država, i zdravstvo, i porodica, i prijatelji, i svi koji se nalaze u njenoj socijalnoj sredini.

Postpartum je najosetljiviji period u životu jedne žene. A kada kažem postpartum, ne mislim na prvih 40 dana nakon porođaja. Mislim bar na godinu dana. To je period kada je ženi kao biću najpotrebnija i ljubav, i zaštita, i sva pomoć koju može da dobije.

Majčinstvo je dugo putovanje za čitav život. Roditeljstvo je putovanje za čitav život. Sve što ono nosi sa sobom, svi izazovi, sve borbe, nisu predodređeni ni za dve osobe, a kamoli za jednu.

Zato je potrebno „selo“ da se odgoji dete. Potrebna je vojska ljudi punih ljubavi. Potrebno je mnogo više od usamljene umorne mame. Potrebno je mnogo više od oca koji umoran dolazi s posla.

To ne kažem ja, to kaže naša priroda.

Potrebni smo jedni drugima. Potreban je komšija da nam donese hleb i mleko ako mu je usput. Potrebna nam je baka, da nam kaže kako je ona umirila dete kada je ona bila mlada majka ili da nam donese toplu supicu. Potreban nam je zagrljaj kada nam je težak dan i nađemo se preplavljeni i izgubljeni. Potreban nam je psiholog da nam kaže da je sve u redu. Potreban nam je vaspitač da mu poverimo naše blago na par sati. Potrebne su nam prijateljice da razmenimo iskustvo, ili da nam pričuvaju bebu dok se mi okupamo ili ručamo na miru. Potrebni su nam lekari da im verujemo kada nam se dete razboli ili kada nam kaže da je sve baš kako treba da bude. Potreban nam je partner, u dobrim i lošim danima. Potrebni smo sebi, da nekad na miru saberemo svoje misli. Potrebni smo svi detetu koje dođe potpuno ranjivo na ovaj svet, i veruje nam bezuslovno. Potrebno je selo da se odgoji dete, potrebno je selo da pomogne jednoj majci.

Potrebno je toliko toga, ne zato što smo razmaženi ili nesposobni, potrebno je, jer smo prosto LjUDI.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: