MAMA KOD KUĆE, A DETE U VRTIĆU

Drage mame, danas sam se odlučila da pišem o jednoj interesantnoj temi, jer pre svega imam malo vremena, ali i zbog toga što je ono što sam izrekla u naslovu često meta osuda. Osuda od koga?

Od majki majkama. Od žena ženama.

Mama kod kuće, a dete ide u vrtić.

Mama ne radi, a dete ide u vrtić.

Neki bi ovo rekli i drugačije, kao npr. Mama pije kafe dok joj je dete u vrtiću.

Znate, sigurna sam, na šta tačno mislim.

Ispričaću vam moju priču o tome kako sam ja popila kafu posle 19 meseci. Sama kod kuće. Dok je moje dete u vrtiću.

Ispijanje kafe svakako nije razlog zbog koga je moje dete pošlo u vrtić. Ja zapravo silno nisam želela da on ide u vrtić. Bar do negde dve ipo godine. Ili tri. I svima sam rekla da ne nameravam da ga upisujem u vrtić. Ja sam čak izabrala da ne idem na posao, kako bih se brinula o njemu. Ali avaj…

Život mi je još jednom pokazao da ne može da bude sve pod našom kontrolom. Da ne možemo nikada znati šta nas čeka. A kada su naša deca u pitanju – ko nas čeka.

Rodila sam živahnog dečaka, koji je živahan bio još i u stomaku. Previše živahan. Radoznao je, neumoran, nikada nije bio spavalica. Istraživač u duši. Naučnik u srcu. Rastavlja, sastavlja, gura hranu u utičnice, razbija daljinski da bi ispale baterije, sve pomiriše i isproba da mu nešto slučajno ne bi promaklo. Penje se pa traži skriveno dugme ispod televizora, sipa vodu iz flašice u nošu pa pije odatle s ponosom, ima uglavnom konstantno neke ideje. Vrlo je kreativan. Inteligentan. I kao što možete već pretpostaviti, sa njegovih godinu ipo dana, ovakvom kakav je, počelo je da mu bude dosadno.

Najpre sam sve shvatala kao fazu u razvoju. Pobogu, jesam li se školovala i učila o deci ili nisam, mislila sam u sebi.

Ta faza kada se naš dan počeo svoditi na moje No-no i njegovo Nje-nje, potrajala je nekako predugo. Tantrumi, ooo tantrumi, znam, pratioci u ovom periodu razvoja. Ali osećala sam, da to nije samo to.

Moj instinkt mi je govorio da možda grešim. Da je možda moje dete poraslo. Da možda ja njemu nisam dovoljna. Ni sve aktivnosti koje smišljam. Ni sva deca na igralištu, ni sve što radimo. Možda njemu treba nešto više.

I razmišljala sam kako je mali, kako je on još moja beba. Ima 19 meseci.

Ali moja beba je očigledno bila spremna na nešto na šta ja nisam. Bio je spreman da krene u novu avanturu.

Presekla sam sve onog momenta kada sam videla da se na pet minuta od nas otvorio novi vrtić, lep, prostran, sa velikim dvorištem. Otišli smo da upoznamo vaspitačice, i mnogo nam se svidelo tamo. I njemu su se svidele one. I mi smo se upisali.

Adaptacija je prošla bez plakanja. Adaptacija je prošla, pomalo, bez adaptacije.

ON JE BIO SPREMAN.

Ja sam bila ta koja treba da se adaptira.

I tako je moja adaptacija trajala mesec dana. Prvo sam preispitivala svoju odluku i plakala. Onda nisam znala šta da radim u ta tri sata što je on u vrtiću, jer sam prvi put ostala sama. Onda sam počela da radim sve što mogu da uradim u ta tri sata. A onda sam naučila da u tri sata, sednem i na miru popijem kafu, jer je to u redu. I jer ja nisam loša majka ako popijem kafu dok mi je dete u vrtiću.

Malo je reći da je on presrećan. On svoju vaspitačicu grli, ljubi, ko da mu je rođena. I čeka ujutro ispred vrata da krene u vrtić. I promenio se potpuno otkad je krenuo u vrtić.

Tri sata u vrtiću su kod njega napravila ogromnu razliku.

Nije mu više dosadno, i njegove potrebe su zadovoljene. Verovala sam mom detetu, i dala sam mu ono što mi je pokazivao da mu treba.

Na kraju ove priče, ja sam ostala vrlo srećna sa svojom odlukom. Srećna zbog sreće mog deteta. Srećna zbog toga što sam zapazila da mu treba više. Srećna jer nisam bila previše ponosna da priznam da možda grešim i da nekada samo mama nije dovoljna.

Šta sam ovom pričom htela da kažem?

Svako dete je priča za sebe. I svaka mama je priča za sebe.

Nikada ne znate šta se dešava u nečijoj glavi, u nečijoj kući, dokle god ne živite njihov život.

Svaka majka najbolje poznaje svoje dete. I svaka majka najbolje poznaje sebe.

Sve što možemo je da slušamo i pratimo našu decu, kakva god da su.

Da budemo blage, mi majke, jedna prema drugoj, umesto da osuđujemo.

I da budemo blage prema sebi, ako nekada shvatimo da grešimo.

Nikada ne znate kroz kakvu adaptaciju neko prolazi.

Zato birajte reči pre nego ih izgovorite.

Do sledećeg čitanja, veliki pozdrav od mene!

2 thoughts on “MAMA KOD KUĆE, A DETE U VRTIĆU

Add yours

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: