1999.

Proleće.

Ja sam devojčica od nepunih devet godina. Moj brat od nepunih 6.

Mi smo bezbrižna deca koliko to možemo biti.

Ne razumemo kada nam mama i tata kažu „Počeo je rat.“

Kako jedno dete može uopšte i da zna šta je rat kada u njegovoj glavi osim ljubavi drugoga i nema? Kako roditelj da objasni detetu da oni više nisu bezbedni? Ni u školi, ni na igralištu, ni na ulici, ni na svome dvorištu.

Nikako. Ali mi, deca devedesetih smo to ipak naučili.

Čudesna stvar kod majčinstva je to što nas ono vrati vrlo često u dane našeg detinjstva. Vrati nas u sve ono što smo doživljavali kao deca, vrati nam neke zatrpane emocije, sakrivene godinama duboko u nama. Da nam ponekad, novu šansu da događaje iz ranih godina sagledamo u nekom novom svetlu, i da shvatimo zašto ponekad, kao odrasle osobe, imamo nerazjašnjive i neshvatljive reakcije na neke naizgled obične događaje. A naše reakcije na te događaje su zapravo neke naučene, koje vučemo iz detinjstva, kada nismo mogli da obradimo količinu informacija koja nas je zadesila, te su te naše emocije i naši unutrašnji doživljaji ostali nekako nerazjašnjeni, nedoživljeni, neproživljeni, neshvaćeni. Potisnuti. Pa žele da izbiju napolje iz nas svakom prilikom koja im se učini prigodnom za njihovo konačno razjašnjenje.

Zato smo mi, deca devedesetih, često „nerazjašnjeni“ ljudi. Poneli smo možda na dečjim leđima malo više od onoga što smo mogli. U nama boravi često neki strah, za koji ne umemo da objasnimo odakle potiče, ni kada je počeo. Pa pomislimo da smo, bože moj, malo samo blesavi. A nismo.

Mene je, kao što vidite, majčinstvo vratilo u 1999.

Poznajem mnoge ljude koji ovo vreme pamte po tome što su sa bližnjima i komšijama proveli više vremena nego ikada u životu, družeći se u kartajući se. I to je, čini mi se, najbolji mogući scenario.

Poznajem i mnoge, koji su nakon ovog proleća nastavili život sa dubokim ranama. I ja sam, kao dete bila jedna od njih.

Sticajem okolnosti, kada god je bio bombardovan moj voljeni Palić, ja sam se našla na samom mestu zločina. I ono što detinji mozak može da zapamti za sva vremena i ponese sa sobom kroz život je poruka: Nigde nisi bezbedna, i ništa nije sigurno.

Ako nešto može dete da otrgne iz njegovog sopstvenog detinjstva, to je saznanje da neko želi da mu naudi. Da neko želi da naudi njegovim voljenima. Da postoje ljudi koji ubijaju druge ljude i van filmova. Da svet nije bezbedno mesto. I da se život može završiti svakoga trenutka. I da mi tu ništa ne možemo da uradimo. Da smo nemoćni. Nevažni. Bezvredni.

Ne volim da čujem zvuk aviona ni danas, kada ću još malo pa napuniti 30 godina. Toliko je u meni ukorenjen taj osećaj da nismo sigurni, iako nas ništa ne ugrožava.

Jer, jednoga dana sam bila devojčica koja je sa majkom, ocem i bratom, bila uz obalu Palićkog jezera. Toga dana se začuo zvuk aviona. Otac je rekao da ne trebamo da brinemo jer sigurno neki poljoprivredni avion uzleće. A u sledećem trenutku sve što smo čuli je bio najgori zvuk.

Zvuk između života i smrti. Zvuk cepanja vazduha. Zvuk od koga ne može da se pobegne. Zvuk čekanja.

Sve što smo mogli je da pogledamo u nebo, i sa molitvom u glavama legnemo na zemlju. Čekali smo.

I kada je usledio još razorniji zvuk eksplozije, kada smo shvatili da smo živi, potrčali smo dalje.

Trčiš, ali nemaš gde da trčiš. Bežiš, ali nemaš gde da pobegneš.

U osvrtu sam videla oblak dima. I nije prošlo mnogo do ponovnog javljanja onog istog zvuka cepanja vazduha.

Otac i majka su nosili brata, ja sam išla za njima. Svi ljudi koji su živeli tamo istrčali su u panici i vrisci iz svojih domova, i sada smo svi bili prepušteni sudbini.

Ponovo smo polegali svi na šušteći zvuk, zajedno sa svim ljudima, a preko mene je legao čovek, nepoznat. Hvala mu. Ja tada nisam znala šta on radi, ali sam kasnije i tako mala razumela da je želeo da me zaštiti.

Naizmenično se smenjivalo, trčanje, leganje, plakanje, vrištanje, eksplozije i zvuk padanja bombe.

Sve je to trajalo objektivno kratko. Subjektivno – vreme je tada zaustavljeno. Zaustavljeno je i moje detinjstvo.

Kada se oglasila sirena za završetak uzbune, u potpunom šoku, sa suzama u očima, sa suzama na licu, drhtavi i izbezumljeni, svi odlazimo kućama. Odlazimo tamo gde možemo. I gde ne znamo šta nas ponovo čeka.

Ovo je samo delić onoga što sam ja, što smo mi, te 1999. godine doživeli. PREŽIVELI.

Znala sam i tada, da smo mi preživeli, a da neki ljudi, negde dalje od nas, u nekom drugom gradu, nisu.

Prestala sam zasigurno da verujem u bajke, superjunake, i u to kako je život na ovoj planeti lep i siguran. U meni je ostao strah. Strah od života. A to je najgori strah koji dete može da ponese sa sobom.

Neko nam je ukrao detinjstvo. Neko nam je obeležio živote. Neko je izabrao da tako bude. I nikada neću moći da razumem, da opravdam, da razjasnim to sebi. Ni sebi maloj, ni sebi odrasloj.

Sebi odrasloj i dalje ne mogu da objasnim zbog čega neki ljudi rade strašne stvari.

Sve što mogu je da prihvatim ono što ne mogu da promenim.

Ja, i svi ljudi koji su bili deo ovoga proleća, ove godine, ove zemlje Srbije.

Ako se nekada pitate zašto se ne osećate dobro, kada je naizgled u vašem životu sve potpuno u redu, vratite film u stare dane, u vaše detinjstvo. Možda tamo leži odgovor. Možda sa sobom nosite emocionalne rane koje niste izlečili. Možda vas duša zove da to sada uradite.

Jedan od najkorisnijih saveta koje sam pročitala, koji je došao od psihoterapeuta koga veoma rado pratim, je sledeći : Ako se osećate tužno iako u vašoj trenutnoj situaciji nemate niakakav racionalan razlog da budete tužni, zapitajte se kada je za vas ta tuga bila istina.

Koliko god da nam je bolno da bacimo pogled na neke stare slike i sećanja, ona su deo nas. Deo su onoga što mi jesmo danas. Samo mi imamo moć da ne prenesemo strah na neke sledeće generacije, i zbog toga je važno da svoje strahove što pre osvestimo. U suprotnom, oni će imati moć nad nama, i širiće se iz generacije u generaciju, tiho i podlo, a da to i ne primetimo. Ne dajte da se i vaša deca, naša deca, plaše života.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: