ŽENE IZ PORODILIŠTA

Juče me je obradovala divna vest. Moja cimerka iz Betanije se porodila drugi put, i donela na svet prelepu devojčicu.

Ova vest me nije samo obradovala, već mi je skliznula suza radosnica niz lice kada sam to saznala. Mojim cimerima iz Betanije se radujem na neki poseban način kada ih vidim, ili kada ih samo spomenem, i u mom srcu zauzimaju posebno mesto za sva vremena. Radujem se kada čujem da su dobro, radujem se njihovoj sreći kao sreći svih ljudi koje jako volim i koji zauzimaju neko posebno mesto u mome životu. Ne, nisam sa cimerkom provela jako puno vremena i ne poznajemo se jako dobro. To ne menja činjenicu da sam sa njom podelila najintenzivnija iskustva svoga života okupana bolom i radošću istovremeno, bivala ogoljena pred njom u svakom smislu više nego pred bilo kim i proživela najduže dane i noći u mom životu.

Radosna vest o novorođenoj devojčici i približavanje Teodorovog rođendana vratili su me u mislima u Betaniju, u to čuveno porodilište. Iz Betanije sam ponela kući svoj voljeni smotuljak, gorčinu, tugu, beskrajnu bol i ono malo bednog samopouzdanja i nade što mi je ostalo. Ipak, ponela sam i nešto lepo – ponela sam novo saznanje o tome koliko su žene čudesna i moćna bića.

Porodilište je magično mesto, za mene pomalo nestvarno. Energija koja vlada u porodilištu ne postoji nigde drugde, to mogu da garantujem. Ta ispreplitanost isčekivanja, straha, ljubavi, stvaranja, sreće, tuge, i još mnogih kompleksnih emocija, čini atmosferu ovog mesta potpuno jedinstvenom. U porodilištu se u vazduhu oseća nešto posebno, i nekako, čini mi se da bi i na usputnog prolaznika ili posetioca prešao snažan uticaj hormona koji ovde vlada. Negde se čuje vriska, negde plač, negde smeh a negde zvuci pumpica za izdajanje mleka. Nikada neću zaboraviti kako sam iz druge sobe za porođaj čula ženu kako je posle dosta dugog vrištanja (kada je beba konačno izašla na svet) rekla: U je*em ti sunce, rodila sam sina!

U toj njenoj rečenici je izrečeno toliko toga. Ja ne znam ko je ta žena, ali ta žena je uradila veliku stvar- Zadivila je sama sebe. Njen uzvik je bio pun radosti, ponosa, uzbuđenja, divljenja prema sebi i svojoj moći, i prema novom životu koji je stvorila i rodila. Taj adrenalinski nalet koji se javi kod porodilja zajedno sa navalom oksitocina je nešto što se rečima ne može ni podobno opisati. Ako se do sada niste divile sebi poput ove žene, divite se sada, molim vas! To je pravi način da shvatimo koliko smo moćne kao bića i da odamo priznanje i sebi i svome telu.

Dok neko radosno uzvikuje i čestita sebi, u nekoj drugoj sobi se odvijaju teške situacije, stvara se pogodno tlo za dugotrajna tugovanja i teške oporavke, suze se liju i izgovaraju sve molitve ikada naučene. Dok se neki životi rađaju, neki se istovremeno i gase. Žene i tada nadjačavaju same sebe, i uspevaju i ono što nisu mislile da će ikada uspeti – nose se sa bolom kakav nikad nisu mogle ranije spoznati ni osetiti. Nose se sa neizvesnošću trenutka, nose se sa pogledima žaljenja ili prekora, nose se sa svime što im dođe u susret.

Taj kontrast koji postoji u porodilištu, taj hod emocija od naših najdubljih ponora do neslućenih visina, je nešto što može da nas uputi u potpunosti na to kakvo je zapravo i samo majčinstvo. Jer, ništa nas neće učiniti toliko snažnim i toliko ranjivima.

Hrabre žene. Jake žene. Divne žene. Moćne žene. Neumorne žene. Strpljive žene. Ranjive žene. Žene pune ljubavi. Takve žene pamtim iz porodilište.

Žene koje plaču, žene koje se smeju, žene koje psuju, i vode glasne telefonske razgovore. Žene koje spavaju, i one koje budno bdiju nad bebom. Žene koje doguraju same na krevetu nakon porođaja u suzama i žene koje ponosno sa sobom nose svoje bebe. Žene koje danju i noću ispumpavaju mleko kako bi ga odnele svojim prevremeno rođenim bebama. Žene koje teše druge žene, žene koje pružaju ruke drugim ženama. Žene koje daju drugima sve što imaju. Žene koje su ženama prijatelji. Žene koje osnažuju žene.

I kada je teško, i kada je lepo, i kada je strašno i kada je tužno. Žene koje su tu za druge žene.

Nikada neću zaboraviti dan kada su mojoj cimerki i meni saopštili da nas puštaju kući, nakon toliko beskrajnih dana iščekivanja. Podelile smo najsrećnije suze na svetu. Dve uplašene, sluđene novorođene mame, koje su toliko željne svojih beba, jedva su dočekale da čuju da idu kući. Dve žene koje se ne poznaju, podelile su najranjivije, najtananije, najosetljivije emocije i zajedno uplovile u putovanje za ceo život – putovanje kroz majčinstvo.

Porodilište je posebno mesto na ovome svetu. Nema ni jednog mesta gde žene tako hrabro gledaju svoje strahove u oči i suprotstavljaju im se, nema ni jednog mesta gde su sve prave pobednice i ratnice šta god da se desi.

Hrabre žene. Jake žene. Divne žene. Moćne žene. Neumorne žene. Strpljive žene. Ranjive žene. Žene pune ljubavi.

Takve žene pamtim iz porodilište.

P.S.: Draga moja cimi, ako ovo čitaš, znaj da si ti divna, snažna žena. Čestitam ti još jednom što si donela na svet malenu Ivu, želim vam svu radost i sreću!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: