KO-VID(I): Sarmice i ljubav u doba virusa

Ne želim da pišem o virusu koji je prigrlio planetu i, iskreno, mučno mi je više da o njemu čitam ili govorim.

Želim da pišem o ljudskosti.

Juče sam šetala i trčkarala za sinom. Kao i skoro svakoga dana, pozdravila sam baku koja živi u kući pored zgrade i prozborila par reči sa njom. Ipak kada smo se malo udaljili, baka je povikala za mnom:

Komšinice, hajde molim te dođi, baka ne sme preko ograde, zabranili nam.

Pomislila sam bravo za baku i došla do nje.

Kažite bako, šta mogu da uradim za vas? Očekivala sam naravno da baki nešto treba, i nekako jedva dogurala sina na motoru do ograde. On je nestrpljivo čekao da krenemo dalje.

Baka je odgovorila: Mila, htela sam samo da te pitam, da li bi možda uzela glavicu kiselog kupusa da zamotaš sarme? Evo baka je sve očistila i pripremila, dala sam snaji i ćerki već, pa mi je nešto ostalo, žao mi je da bacim. Ništa se ne brini, baka je čista, kupus je već i opran.

U trenutku sam se zbunila jer sam očekivala da ja pomognem baki, a ne da baka meni nešto ponudi, upitala sam da li mogu da joj platim, što je ona odbila. Rekla sam joj da ću rado napraviti sarme.

Zahvalila sam se na divnom gestu, i osećala sam se zaista lepo, jer svaki put kada neko obrati pažnju na mene kao da sam njegovo rođeno dete, ova planeta mi bude lepša i draža. Ja nemam baku koja bi mi takvu pažnju pružila, niti kojoj bi ja mogla pažnju da pružim, pa se veoma radujem svim drugim bakama na ovom svetu. Baka je spakovala kesu kupusa, i pružila mi preko ograde. Na moje pitanje da li joj nešto mogu pomoći zbog trenutne pandemije rekla mi je da je ona zbrinuta, da je njena snaja doktorica, i kako joj sin i ćerka pomažu, pa ona nigde i ne izlazi. Kaže baka, svi deluju zdravo, al ne druže se ipak, samo izdaleka, kao što nas dve preko ograde pričamo.

Tekao je tako naš razgovor, dok Teodor nije odlučio da više ne može da stoji na mestu i da želi dalje da krene. Pozdravila sam baku i zahvalila joj se još jednom, i rekla sam joj da mi pozvoni kad god joj nešto treba, jer živim u zgradi odmah pored.

Nisam taj dan uopšte planirala da kuvam, ali sam napravila sarmu, da bih proslavila ljubav među ljudima na ovom svetu i proslavila život jedne bake.

Nikad svečanije sarmu nisam doživela.

Pored bake živim godinu ipo dana. Ime joj ne znam, ni ona meni. Ali, otkad smo tu, Teodor i ja prolazimo pored njene kuće i pozdravljamo se. Pričamo o vremenu, dešavanjima, Teodorovim zlatnim loknama i njenim unucima. Teodor je u više navrata pokušavao da uleti motorićem u njeno dvorište, jer ga ono podseća na dvorište njegovih baka i deda. I mene podseća na mir dvorišta iz moje kuće, kod mojih roditelja. Baka uvek pozove svoga kucu da bi ga Teodor video, i on se tome mnogo obraduje. I u svemu tome, naša imena uopšte nisu važna, a ni bilo šta drugo. Važno je da se mi vidimo i čujemo, preko ograde.

Kada sam se doselila ovde, mnogo mi je bilo strašno što nikoga ne poznajem, i što nemam ni jednog komšiju ili komšinicu kojima mogu da pozvonim ako mi ne daj Bože nešto zatreba. Jedna baka u svom dvorištu, koja me preko ograde pogleda u oči i kaže Dobar dan, bila mi je zračak sunca, kao i ja njoj. Bilo kakav kontak sa drugim ljudskim bićem mi je činio dan podnošljivijim, da se ne osećam kako sam u potpunoj izolaciji od sveta.

Vreme je prošlo, i ja sam upoznala druge ljude, komšije, i sigurna sam da bi oni meni sada pozvonili na vrata da im nešto zatreba, i mnogo me to raduje. Ipak, neću nikada zaboraviti koliko je teško bilo biti sam, snalaziti se sam, i osećati se potpuno neprimetnim za čitav svet. Nikad neću zaboraviti ljude koji su se našli prvi da me pogledaju u oči i pitaju kako sam, onda kada mi je to bilo potrebno.

Zbog čega vam pišem o baki i sarmama usred pandemije?

Ovom pričom želim da vam kažem da ne dozvolite sebi da se izolujete od ljudskosti, i da ne zaboravite da smo svi mi ovde da pomognemo jedni drugima. Svi trebamo svakoga dana da se potrudimo da ne gledamo kroz ljude koji prolaze pored nas, već da ih gledamo pravo u oči. Da bi neko uspostavio kontakt sa vama, on mora da oseti da ste vi za to otvoreni. A u teškim vremenima, često se na to zaboravi, i ljudi se nekako učaure i u strahu ne vide jasno ni sebe ni druge.

Jedino ako pogledamo druge u oči, damo im do znanja da smo tu, da ih vidimo, da ih čujemo, možemo da očekujemo da će neko od nas zatražiti pomoć. Jedino tako će neko pomoći i nama.

Može i ograda da stoji među nama, ili nešto drugo, ako smo ljudi, ljudi smo.

Teško je i strašno biti izolovan. Biti usamljen. Biti tužan i sam. Nemati ikoga da progovorite par reči s njim. Biti bolestan. Biti stigmatizovan. Biti odbačen i zaboravljen.

Imajte to u vidu, molim vas, jer ovo su teška vremena za mnoge ljude.

Stare ili mlade.

Gledajmo. Slušajmo. Svi imam jednaku potrebu da budemo prihvaćeni i da nas drugi vide.

Možda u doba virusa mi ne možemo pružiti ruke drugima, ali možemo otvoriti srce i um.

Nije virus jedini koji predstavlja opasnost. Mnogo je opasno da zaboravimo da svako od nas treba da bude ČOVEK.

Otvorite oči širom.

Neka vas naziv ovog virusa, ako ništa, asocira na to da ne zaboravite da se osvrnete oko sebe i dobro pogledate druge, i sebe( Kovid – K’o vid – Ko vidi?).

Želim vam svima mir i stabilnost, i dobro zdravlje.

Živeli!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: