KO-VID(I): Sarmice i ljubav u doba virusa

Ne želim da pišem o virusu koji je prigrlio planetu i, iskreno, mučno mi je više da o njemu čitam ili govorim. Želim da pišem o ljudskosti. Juče sam šetala i trčkarala za sinom. Kao i skoro svakoga dana, pozdravila sam baku koja živi u kući pored zgrade i prozborila par reči sa njom. Ipak... Continue Reading →

TIHI ČOVEK

Milioni prećutanih reči leže na mom srcu, i milioni suza su sakriveni u mom jastuku. Znam tata, ja sam kao ti. Ponekada mi se čini da sam ja pola ja, a pola ti. Gde god krenem nosim tu  istu tišinu sa sobom. A nekada me ona guši strašnom silinom. Nisi mi nikada mnogo rekao o... Continue Reading →

DOK IMAM NAS

Ne, nisam te birala slučajno. I kada smo bili ništa, ja sam znala da možemo biti sve. I kada je sve bilo pogrešno, ja sam znala da može biti pravo. I videla sam nas srećne i kada smo oboje plakali. I govorili zbogom zauvek. Nikada neću moći da ti se zahvalim dovoljno što si učinio... Continue Reading →

Blog na WordPress.com.

Gore ↑